а. Класификација према потрошњи сумпора: Почетна класификација се фокусирала на потребе за сумпором. Различити акцелератори захтевају различите количине елементарног сумпора. Ако се уопште не користи акцелератор (за вулканизацију се користе само сумпор и оксиди метала), тада је количина сумпора неопходна за постизање минималног степена умрежавања највећа, која се назива [ГГ] куот; зеро зеро [ГГ] куот ;. Ако је потреба за сумпором слична овој, акцелератор који се користи такође је класификован као [ГГ] куот; зеро цатегори [ГГ] куот ;. Други је акцелератор који захтева само малу количину сумпора; последњи тип се уопште може користити без сумпора, односно такозвани донор сумпора или средство за вулканизацију.
б. Класификација по активним групама: Ова метода је класификована према ефикасним хемијским компонентама и активним групама у структури различитих акцелератора.
ц. Класификација према активности вулканизације: односно класификација према брзини вулканизације, конвенционално, класификована је према стандарду акцелератора М (тиазол). Они чија је брзина вулканизације већа од брзине акцелератора М класификују се као убрзачи пребрзе или велике брзине; они чија је брзина вулканизације нижа од брзине акцелератора М класификују се као акцелератори средње брзине или мале брзине.
д. Класификација по киселости и алкалности
1. Кисели акцелератор: акцелератор који је кисео или реагује са ослобођеним водоник-сулфидом током вулканизације да би створио кисела једињења. Тиазоли, тиурами и дитиокарбамати припадају овој категорији
2. Алкални акцелератор: акцелератор који је сам алкалан или може да реагује са водоник-сулфидом да би створио алкалне супстанце. У овој категорији су гванидини, алдехидни амини и анилини
3. Неутрални акцелератори: акцелератори који су неутрални или могу реаговати са водоник-сулфидом да би истовремено створили киселе и алкалне супстанце, као што су сулффенамиди