Тиазолни акцелератори су врста полубрзих акцелератора. У поређењу са дитиокарбаматом и тиурамским акцелераторима, они углавном имају нижу активност и бољу отпорност на пржење, али је брзина вулканизације спорија. Количину акцелератора и сумпора у материјалу треба одговарајуће повећати, а температуру вулканизације повећати на одговарајући начин. Када се сами користе акцелератори тиазола, степен вулканизације вулканизата је релативно низак. Осим у посебним околностима (као што су производња производа са релативно малим напрезањем издужења), они се углавном комбинују са алкалним акцелераторима, дитиокарбамати или тиурамима. Акцелератори се користе заједно. Предност ових комбинованих система је у томе што могу побољшати степен вулканизације вулканизма. Сигурност рада материјала је смањена, а равност вулканизације је такође сужена у складу с тим.
Повећавање количине убрзивача тиазола и смањење количине сумпора могу ефикасно побољшати отпорност вулканизата на топлоту. Иако топлотна отпорност овог вулканизата није тако добра као код вулканизата тиурам без сумпора, он је и даље од великог значаја у стварној употреби. .
Најчешће коришћени тиазолни акцелератори М, ДМ и МЗ, међу којима је акцелератор ДМ акцелератор са одређеним последицама
Механизам дејства
Опште је веровање да је механизам деловања тиазолних акцелератора као што је М приказан на следећој слици (узимајући акцелератор М за пример): у присуству цинковог оксида прво се формира цинкова со М, а затим полисулфид ИИ сумпором, а затим се гума формира реакција вулканизације Прекурсор ИИИ и акцелератор М, ИИИ даље воде до реакције вулканизације, формирајући умрежавање и нови прекурсор реакције вулканизације Ⅷ, тако да се умрежавање наставља даље.